ChatGPT kao savetnik pri donošenju odluka
ChatGPT se za samo nekoliko godina transformisao od istraživačkog eksperimenta do jednog od najpoznatijih alata zasnovanih na veštačkoj inteligenciji. Početak razvoja vezuje se za GPT-3, koji je 2020. godine pokazao prve značajne kapacitete u pisanju ljudima sličnog teksta. Potom je došao GPT-4, pa GPT-4o, a danas GPT-5, alati koji nude daleko širu upotrebu – od obrazovanja i biznisa, do zdravstva i državnih institucija.
Za političare, ovakav alat može da znači brz pristup velikim količinama podataka i predlog rešenja koje ljudski timovi ne bi mogli tako brzo da obrade. Na primer, ChatGPT može da sumira stotine stranica stručnih izveštaja, da oblikuje predlog govora ili da pruži uvid u stavove javnosti analizom društvenih mreža.
Ipak, ključna dilema ostaje – da li je to samo “pomoćnik“ ili se u nekim slučajevima već pretvara u neformalnog donosioca odluka? Upravo na to upozoravaju stručnjaci: da se ne sme izgubiti jasna granica između analitičkog alata i političkog autoriteta.
Političari i AI – između pomoći i zavisnosti
Primer švedskog premijera nije usamljen ali je jedinstven, ne po činjenici da je koristio ChatGPT već da je to pronao. Estonija je već godinama pionir u primeni digitalnih tehnologija, pa tako koristi AI asistente u administrativnim procedurama. Velika Britanija je testirala veštačku inteligenciju u analizi podataka zdravstvenog sistema, dok su pojedini američki kongresmeni priznali da koriste AI alate pri pisanju zakonskih predloga i govora. U Indiji i Kini vlade eksperimentišu sa AI sistemima u donošenju odluka na lokalnom nivou, što kod dela javnosti izaziva zabrinutost zbog transparentnosti i kontrole.
Prednosti su jasne: političari dobijaju alate koji mogu da analiziraju trendove, predvide ekonomske efekte i pruže argumente za javne politike u rekordnom vremenu. U vremenu kada se odluke često moraju donositi brzo, to deluje kao idealno rešenje.
Međutim, rizici su jednako veliki. Veštačka inteligencija zavisi od podataka kojima raspolaže, a ti podaci mogu biti nepotpuni ili pristrasni. ChatGPT, iako napredan, sklona je greškama i ne može garantovati potpunu tačnost. Postoji i opasnost da političari postanu zavisni od tehnologije, oslabljujući sopstvene timove eksperata. Pitanje poverenja u izvor odluka postaje ključno: ko zapravo vlada – političar ili algoritam?
Može li veštačka inteligencija odlučivati o ljudskim sudbinama?
Najdublja dilema krije se u etici. Političari snose odgovornost pred građanima, dok veštačka inteligencija nema ni odgovornost ni kapacitet da donosi odluke sa moralnom dimenzijom. Zamislimo situaciju u kojoj AI savetuje o pitanjima poput migracione politike, zdravstvenih reformi ili vojnih intervencija. Greška u analizi ili pristrasnost u podacima može imati nesagledive posledice.
Eksperti podsećaju da su međunarodne organizacije, poput OECD-a i Evropske unije, već usvojile regulative koje jasno ističu da AI može biti pomoćni alat, ali ne i nosilac političke odluke. Evropski AI Act posebno naglašava potrebu za ljudskim nadzorom i odgovornošću, što znači da veštačka inteligencija ne može zameniti političara, već samo doprineti njegovom radu.
Ipak, tehnologija sve brže napreduje, a pritisak da se koriste najmoderniji alati postaje globalni trend. Javnost sve češće postavlja pitanje – da li su lideri spremni da balansiraju između prednosti i rizika? Ili postoji realna opasnost da u budućnosti prepuste deo svojih odluka sistemima koji nisu stvoreni da osećaju, procenjuju i snose posledice?
Da li bi ChatGPT bolje odlučivao od lidere domaće političke scene?
